Apart-hotel Lucky Bansko

Meni

Dolazak
Odlazak
2 noci
2 Odrasli · 0 Deca 2 noci

2 noci

2 noci

Banske ličnosti: Prip. Paisii Hilendarski (1722 – 1773)

Paisii Hilendarski jedna je od najsjajnijih ličnosti rođena u Bugarskoj. On je čovjek koji je u našoj zemlji postavio temelje renesanse, on je čovek koji je uspeo samo da napiše tanku knjigu pod nazivom „Istorija Slavo-Bugarske“da probudi svest svojih savremenika i vrati im poverenje da su oni narod sa slavnom i drevnom prošlošću koja je mnogo dala svetu.

Paisii Hilendarski

Istorija Slavo-Bugarske danas se proučava u svim školama i teško da postoji neko ko nije upoznat sa tekstovima koji su sadržani u njemu, ali vrlo malo se zna o životu njegovog autora.

Banske ličnosti: Prip. Paisii Hilendarski (1722 – 1773)

U „Istoriji slavenskog-bugarskog“ Paisii piše da je rođen u samokovskom okrugu, ne navodeći u kojem naselju, ali prema istoričarima rođen je u Banskom 1722. u porodici Mihaila Hadživulčeva. Takođe se navodi da je ovozemaljsko ime Paisius  bilo Petar ili Penko i da ima dva brata – Lavrentija Hilendarskog i Hadži Valčo. Jedan brat, Lavrenti, bio je opat u manastiru Hilendar, a Hadji Valcho bio je bogat trgovac i velikodušni donator koji je posvetio značajna sredstva za izgradnju i održavanje crkava i manastira.

U danima kada se Paisius rodio i odrastao, jedini način da se stekne dobro obrazovanje bio je upis u samostan, a to je verovatno i razlog da se 1745. godine 23-godišnji mladić pridružio  i pridružio se svome bratu u manastiru Hilendar.

Prvih godina iza zidina manastira mladi monah je naporno trenirao i od čoveka koji „nije učio ni gramatiku ni sekularne nauke“ pretvorio se u obrazovanog i duhovno uzdignutog čoveka. Manastir je primetio žeđ za znanjem i spremnost da radi za manastir i poverio mu je težak zadatak taksidota  (manastirski izaslanik).

Tako je Paisii Hilendarski počeo da putuje po celoj zemlji kako bi sakupljao pomoć za manastir i privukao hodočasnike Tokom svojih lutanja i sastanaka sa običnim otrovanim i mučenim bugarskim porodicama, Paisii je shvatio da je bugarski narod treba mu neko da mu vrati poverenje i pokaže mu da je narod sa slavnom prošlošću.

Polako – polako je imao želju da to učini „da bi Bugari znali da nisu narod bez istorije“. Ta želja je postala još jača kada je prešao na Athos i suočio se sa bezobraznim i pogrdnim stavom atonskih monaha, koji su Bugarske smatrali „jednostavnim, neporaženim i lošijeg kvaliteta“.

Da bi pokušao da promeni stvari, po povratku sa Atosa, Paisii Hilendarski je počeo intenzivno tražiti i prikupljati informacije o istoriji Bugarske pre nego što je pao pod osmansku vlast. Zadatak uopšte nije bio lak, jer na teritoriji zemlje nije ostalo gotovo ništa što bi nam moglo reći ko smo i odakle dolazimo. Paisi se naoružava s velikim strpljenjem i proganjaće delove naše istorije monaški spisi, pisma, priče monaha, hroničnika, donaciona dokumenta i tako dalje, i tako dalje.

Sakupivši nekoliko dokumenata i sastavivši deo istorijskog mozaika, otac Paisi se ne zaustavlja ovde, već proširuje potragu za manastirima u drugim zemljama. Tako je 1761. godine stigao do manastira Sremski Karlovci u Austriji, gde pronalazi dela Cezara Baronija i opata Mavra Orbinija, od kojih crpi vrlo važne podatke o istoriji Bugarske.

1761. vratio se u manastir Hilendar i započeo intenzivan, gotovo 24-časovni rad o istoriji slavensko-bugarske, ali zbog nesporazuma sa drugim monasima morao je napustiti Hilendarski manastir i preći u manastir Zograf gde je 1762. d. dovršava delo svog života.

Jedva dovršivši pisanje istorije slavonsko-bugarske, Paisii je preuzeo još teži zadatak, naime, da brošuru širi po celoj zemlji kako bi je više ljudi moglo pročitati, da bi znalo kakav je ponosan, buntovni narod. dolaze od.

Tako je tankom rukopisnom knjigom o istoriji Bugarske Paisii Hilendarski preuzeo prašnjave puteve zemlje i:

  •  Spiralo u svako naselje
  •  Čitajte nepismene
  •  razgovarajte o našim hrabrim kraljevima
  •  razgovarajte o žestokim borbama
  •  razgovarali o našim pobedama nad ogromnim vojskama
  •  za veliko delo braće Konstantina – Ćirila i Metodija, koji je čitao i pismo svim slavenskim narodima

Blaga – lagana glasina da je monah obilazio sela i palankine i rekao da Bugari imaju mnogo stariju istoriju od mnogih drugih naroda.

Prvi transkript „Istorije“ Paisija Hilendarskog napravio je drugi veliki bugar i preporoditelj – Sofronii Vračanski,  sa kojim se Paisius sreo tokom jednog od svojih putovanja. Nakon Sofronija, više od 60 Bugara pravi kopije, koji ručno prepisuju Paisijevo delo.

Zahvaljujući njihovom napornom radu, Istoriji slavonsko-bugarske, koju je napisao neumorni monah, on počinje da živi sopstvenim životom i postaje ‘ono’ što je celom narodu potrebno da bi se probudilo i zatražilo da zauzme naše mesto među ostalim narodima.

Paisii Hilendarski umro je 1773. godine u selu Ambelino, na putu za Svetu Goru. Uzrok njegove smrti nije jasan, a to istoričare deli na dva tabora. Jedan logor smatra da su Paisija Hilendarskog napali pljačkaši i ubili, dok drugi logor pretpostavlja da je umro od neuhranjenosti i iscrpljenosti.

Otac Paisi je kanonizovan kao svetac  Bugarske pravoslavne crkve 26. juna 1962. godine, i od tada, 19. juna, svake godine širom Bugarske odaje počast sećanju i delu velikog Banskalija.

Zašto je istorija slavo-bugarske toliko važna za našu zemlju?

Paisii Hilendarski

Da smo imali sreću u drugim evropskim zemljama da ne padnemo pod petvekovno otomansko ropstvo, istorija naše zemlje ne bi se izbrisala i zaboravila, a mi bismo se setili svojih korijena i bili bi ponosni da smo Bugari. nažalost, nekoliko vekova ropstva nateralo je ceo naš narod da zaboravi odakle dolazi i šta može da učini, i to je uništilo samopouzdanje generacija Bugara.

Na svojim putovanjima po zemlji, Paisii Hilendarski bio je suočen s očajnim narodom koji je, čini se, prihvatio da je on drugog kvaliteta ljudi koji nema istoriju i budućnost. Naišao je na ljude koji su toliko zaboravili odakle dolaze da su lako prihvatili strani jezik, veru i tradiciju. Naišao je na ljude toliko umorne i ponižene da je radije obožavao strance, umesto da se bori da zadrži bugarski plamen.

Ono što je Paisius video najavio je kraj drevne nacije i jedini način na koji je mogao popraviti stvari bio je da pokuša da probudi Bugarsko samopoštovanje i natera ih, znajući njihovu istoriju, da veruju da oni nisu jednostavno ‘raj’ . I uspeo je! Pišući Istoriju slavo-bugarske, Paisii nije samo uspeo da nade nadu u porobljenu Bugarsku, već je i probudio svest naroda i vratio poverenje Bugara da su potekli od drevnog i velikog naroda, koji nije dozvolio da ga drugi narod sruši. nekažnjeno

Zahvaljujući Paisiju i njegovoj maloj knjizi, kod nas je počelo jedno od najvažnijih istorijskih razdoblja– preporod, što je označilo početak kraja otomanskog ugnjetavanja. Napisano jednostavnim rečima, „Istorija slavenskog“ sa uvodom „pogodi“ pravo u srce …

„Oh … budale! Zbog toga vas je sramota da vas nazivaju Bugarkom i ne govorite ili ne čitate svoj jezik. Ili Bugari nisu imali kraljevstvo i državu? Oni su vladali toliko godina i bili su slavni i poznati širom zemlje.

Nakon ovog izuzetno uticajnog uvoda, Paisius prati istoriju uspostavljanja bugarske države, govori o našim kraljevima, prati naše najveće pobede u bitkama sa Vizantijskim carstvom i završava padom Bugarske pod osmanskom vlašću. Jedno celo poglavlje Paisius posvećuje svecima braća Ćiril i Metodije i delo njihovog života – stvaranje slavenske abecede.

Ne postoji nijedna druga knjiga koja bi bila od tako velikog značaja u očuvanju naše nacionalne istorije i sećanja! Zato ne bi trebalo da postoji nijedan Bugarin koji nije čitao Istoriju Slavo-Bugarske  i koji nije odao počast svom autoru.

Gdje možemo odati počast jednoj od najvećih ličnosti Banskog i zemlje – Paisiju Hilendarskom?

Skoro u samom središtu Banskog postavljen je spomenik ocu Paisiju i svako od nas koji posjeti grad trebao bi na trenutak da postavi jedan cvet na ovaj spomenik. Ne smemo na trenutak zaboraviti da zahvaljujući Paisiju znamo i pamtimo istoriju našeg naroda danas!

Paisii Hilendarski

Pored spomenika, 2002. godine možemo posjetiti i Državni otkriveni centar Paisii Hilendarski u Banskom. Duhovni istorijski centar sagrađen je na mestu rodnog mesta oca Paisija i u njemu se nalazi izložba u kojoj možemo videti kopiju monaške ćelije u manastiru Hilendar u kojoj je Paisius napisao većinu „Istorija slovensko-bugarskog“.

Pored kopije ćelije, u SIC-u možemo videti i kopiju kapele „Sveti Ivan Rilski“, u kojoj se Paisi često molio, da vidi prst sa Atosa, kao i mnogo dokumenata i slika slavnih Banskalija, koji su napustili ne samo u istoriji Banskog, već u istoriji cele Bugarske.